Kad bi žene u mladosti znale sve što se može, a u starosti mogle sve što znaju

Autor: Svetlana Janković

Stanovništvo stari i već sada je svaki peti građanin stariji od 65 godina, a i među njima žena ima više. Siromaštvo i zanemarivanje unutar porodice su najrasprostranjeniji izazovi sa kojima se susreću pripadnice trećeg doba. Njihov specifičan položaj proizilazi iz izloženosti raznim oblicima ponižavajućeg postupanja, marginalizacije, diskriminacije i nasilja. Intenzivirana je njihova ranjivost tokom bilo koje krizne situacije. (Primer u jednom gradu u vreme kada su bile na snazi mere zabrane kretanja starijih lica početkom pandemije Covid-19, u toku 24 časa ekipa hitne pomoći je od svih izlazaka na teren, čak 17 puta intervenisala gde je uzrok bilo porodično nasilje, a žrtve – žene.) Krizne situacije pojačavaju rodno zasnovanu diskriminaciju, koja postaje permanentna, a ukrštenost sa drugim osnovama diskriminacije postaje frekventna. Opšte gledano širom su otvorena vrata nasilju i povećanoj opštoj nebezbednosti žena. Nasilje nad ženama ne prestaje kako one stare, već se intenzivira, postajući istovremeno manje vidljivo. Bilo bi dobro kad bi žene u mladosti znale sve što se može, a žene u starosti mogle sve što znaju, kako kaže jedna burmanska poslovica. Sprečavanje diskriminacije prema starijim sugrađankama mora biti moralni imperativ našeg društva, jer se kao i mnoga evropska društva suočava sa dubokom demografskom starošću. Moralna i građanska obaveza svakoga je da ne zatvara oči već da suzbijanjem diskriminacije starijih, investiramo u sopstvenu, kvalitetniju starost! Takođe se i u javnom prostoru mora promeniti dominantni pristup sa „starenja kao problem”, ka starenju kao “najvećem civilizacijskom dostignuću“. Zato su međugeneracijsko razumevanja, solidarnost, empatija bazične postavke za jedinu sigurnu budućnost – starost. A žene trebalo bi da svakog dana, a ne samo 8. marta, žive život. Da ga odžive u celosti, a ne kao deo. Žene podstiču promene, često nesvesno. Ženska borba niti je cenjena niti priznata, ali je prisutna i teža od muške. U senci svakodnevnih događanja takve borbe ostaju iza njih samih, neretko (zlo)upotrebljavane neracionalno i stereotipno, često kao patrijarhalni ključ. Pomeraju se granice položaja i statusi žena, ali i nameću novi tereti. Pre svega zla u svojim različitim vidovima, umanjuju značaj nekadašnjih izvojevanih pobeda, od čega su danas ostali samo praznici koji sve više prolaze neopaženo. “Nepravda se širi brže nego opaka zaraza kada se povije glava pred njom, a suzbija se, donekle, samo nepoštednim utamanjivanjem”, reči su Ksenije Atanasijević. Zato će žene, sigurna sam, kao moralno odgovorna bića, do poslednjeg daha ostati na bojištu, pogleda uprtog u tačku spasenja, na vidiku gde se iznedrava čežnja za oslobođenjem. Razmnoženost uspostavljene harmonije. Razvedrenija budućnost. Srećan nam 8. mart!