Iz ugla aktivistkinje ženske Platforme

Ženski pogled na Kabule

Autor: Zorica Mršević

Zorica Mršević, 29.08.2021. 11:35

Tri su osnovna, aktuelno prisutna stereotipa u vezi sa trenutnim položajem avganistanskih žena: da to nije naša stvar, da se avganistanske žene nas ne tiču jer žive u kulturi različitoj od naše; da je do kraha u Avganistanu došlo zbog nametanja tuđih demokratskih vrednosti i ženskih prava i da se sada više ništa ne može uraditi.

Glava ne boli od viška demokratije i ženskih prava
Umesto stereotipnog ponavljanja da je glavni uzrok kraha napora međunarodne zajednice u Avganistanu navodno nemoguća misija nametanja demokratskih modela, sa posebnim akcentom na emancipaciju žena, sredini kojoj je sve to bilo strano, bolje bi bilo razmotriti prave uzroke, vojnog i političkog tipa. Kad je Amerika najavila povlačenje i prekinula vazdušnu podršku, obaveštajne podatke i održavanje avganistanskih aviona i helikoptera – avganistanska vojska je, ostavši vezanih ruku, postala neefikasna i demoralisana, pa je pružala slab otpor. Pokrajinski lideri i viši komandanti sve češće su na lokalnom nivou sklapali dogovore o predaji bez borbe, pošto im je nestalo hrane, vode i oružja. Shvatili su da se više ne isplati boriti se – posebno kad su im talibani ponudili siguran prolaz kućama. Elitne jedinice komandosa bile su jedini izuzetak, ali ih je bilo premalo i nedostajalo im je aviona. „Nagrizajući efekti korupcije“ pojavljivali su se svuda unutar vladinih snaga; npr. komandiri u udaljenim regionima uzimali su za sebe plate hiljada vojnika duhova koji su postojali samo na papiru. Američka vojska imala je malo ili nimalo uvida u pravo brojčano stanje a kamoli u realne sposobnosti avganistanskih vladinih odbrambenih snaga da deluju nezavisno od američkih, uprkos tome što je do marta ove godine za bezbednost Avganistana potrošila više od 88 milijardi dolara. Sa političke strane, avganistanski zvaničnici nisu verovali da će Amerikanci zaista otići, dok su talibani iskoristili mirovne pregovore kako bi prevarili Kabul: javnosti su, recimo, sugerisali da neće dirati velike gradove dok traju mirovni pregovori. Na sve to treba dodati zbunjenost Bajdenove administracije i donošenje ishitrenih odluka. Ukratko, uopšte nije bio problem višak demokratije i ženskih prava koji zapravo nikada i nigde ne mogu da budu suvišni. Uzrok kraha treba tražiti u lošoj, traljavo, neefikasno vođenoj i administriranoj civilnoj i vojnoj politici i organizaciji. Dakle, u Avganistanu se nije ni vodila borba oko demokratskih vrednosti i ljudskih prava žena, već sasvim ogoljena, i jasna borba za moć i osvajanje vlasti u kojoj su vojno i politički bolje organizovani pobednici, sekundarno doneli sa sobom i svoje vrednosti.

Tračak nade ipak postoji – mirovna operacija UN
Rašireno je uverenje da se više ništa ne može učiniti posle talibanskog preuzimanja Kabula, koje je dovelo do humanitarnog haosa i vrlo izvesnog, pretećeg pogoršanja položaja žena. Prethodno je odavno propuštena prilika za bilo kakvu mirovnu operaciju koja bi bila alternativa produženoj američkoj okupaciji i mehanizam za izvlačenje SAD iz Avganistana bez ostavljanja civila na cedilu. Očajničke molbe avganistanskih žena za podršku dovele su do hitnog poziva nevladinih organizacija za ženska prava u Sjedinjenim Državama na mirovnu operaciju UN u Avganistanu. Nema sumnje da bi takva operacija, ako bi se što pre sprovela, bila od koristi avganistanskim civilima, a posebno ženama.