Neostvareno pravo – izmučena pravda

Autor: Veljko Samardžić

FOSDI ima običaj da pita svoje muške članove, inače i često, a povodom 8.marta, Međunarodnog dana žena naročito, da kažu, onako iskreno i drugarski, šta u stvari misle o ženskim pravima, o ravnopravnosti, o pravednom društvu. Naš drug Veljko Samardžić, ekonomista, aktivista i osvešćeni zagovornik ravnopravnosti je napisao:

NEOSTVARENO PRAVO – IZMUČENA PRAVDA
Postoje dve vrsta građanskih prava u Srbiji. Ona koje zakonom tek treba urediti i ona u kojima se kao bedem postavi čuveni dvojac – nepostojanje političke volje ili nesposobnost institucija. Pred naraslim bedemima, izmučena i umorna stoji – Pravda. Stoji da u nju verujemo ili stoji da joj se u lice smejemo, svako prema svojoj savesti. A pravda je nastojanje da se svakom dodeli pravo koje mu pripada. Prosto da prostije ne može biti. Prava se po svojoj prirodi razvijaju, šire, menjaju, čak i nestaju. Pokušajte da tinejdžerima objasnite šta je npr. stanarsko pravo, kad stan nije vaš, a nije da nije, a to je zato što je u to vreme država…. Ni do pola nećete stići, pogled će im pobeći ka mobilnom. Kako onda tek razumeti da li je neko pravo „ostvareno“? Pogotovo kada je pravo deklarativno široko prihvaćano. Da, govorim o Ženskim pravima. Nije, jednostavno nije tačno da naše društvo nema problem sa ženskim pravima. Još opasnije zamagljuje stvar to što, pobogu, imamo pozitivnu diskriminaciju, kvote… Kvote koje će, nadali smo se, biti prvi korak osnaživanja žena u politici, aktivizmu, biznisu.. I onda, u ovoj državi paradoksa, taj „ostvareni“ broj poslanica, ministarki, sutkinja, ruku pod ruku sa svojim kolegama – ćute. Ćute, okrećući glavu na podvođenje devojaka lokalnom pedofilu, na ismejavanje žene koja se osmelila da tuži moćnog napasnika u opštini…. Ćute ili još gore, nevoljno izuste kako treba da pustimo institucije da rade svoj posao. A kada sud, nakon višegodišnjeg mrcvarenja žrtve, osudi moćnike, za promenu – ćute. Taj drugi korak, taj prostor između formalno ispunjenih „kvota za žene“ i pravde se predugo čeka. Društvo mora napraviti iskorak, stvoriti rodnu perspektivu inače sledi korak u nazad. A nazad je kada traže da se zabrani abortus, nazad je „što ranije nisi prijavila“… Ali da ne aboliram ni nas – društvo. Nema nevinih! Svaka naša relativizacija, svako okretanje glave na nasilje, uvrede, svaki naš rodni stereotip je mera naše savesti i popločavanje puta za mržnju.To što smo prihvatili mantru da su za mržnju krive socijalne mreže je najobičnija laž. Samo se mržnja bolje vidi i razotkriva. Pa zar se za sve pare, onomad, nismo mrzeli sa Hrvatima, Albancima, Bošnjacima… a da ni uključiti računar nismo znali. A možda smo u mržnji jedino ravnopravni!? U osvit Osmog marta, ipak treba biti optimističniji. Red je pred praznik. Najpre zbog svih sjajnih žena koja uprkos svemu nastavljaju da se bore. Sa svim i svačim, sa vetrenjačama. U svetu koji je neko, vređajući muškarce i mešajući ih sa nasilnicima nazvao muškim. A nije muški, niti je ženski i može biti samo svet u kome nepravda pogađa dobre, a raduje loše. Naučih puno za ove decenije druženja, gledajući kako se bore. Za pravedno društvo. Za pravdu! O pobeđivanju umora – najviše.

Scroll to Top