Najjednostavnija definicija je da su ljudska prava ona prava koja pripadaju ljudima samom činjenicom da su rođeni, (mada je u rimskom pravu, što se održalo do današnjeg dana kao fikcija o nasciturusu, začeto a nerođeno dete (nasciturus) imalo određena prava, ako je to u njegovom interesu – Nasciturus pro iam nato habetur quotiens de commodis eius agitur-Začeto a nerođeno dete se smatra rođenim ako je to u njegovom interesu), iz čega možemo zaključiti da svaki čovek ima određena prava kao urođena i neotuđiva. Za ljudska prava se kaže da su univerzalna, odnosno da pripadaju svakom ljudskom biću, i da su jednaka za sve, odnosno da svako ima ista prava. (Bogoljub Milosavljević, Dragoljub Popović, Ustavno pravo, šesto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu, Službeni glasnik, 2017, str.141). Ljudska prava su moralnog porekla i potiču iz normativnog poretka, koji je iznad države, te ih država mora poštovati bez obzira na to da li je na to izričito pristala (Vojin Dimitrijević, Milan Paunović u saradnji sa Vladimirom Đerićem, Ljudska prava, udžbenik, Beogradski centar za ljudska prava, Dosije, Beograd, 1997, str.27). Kada govorimo o univerzalnosti ljudskih prava, ona je tesno povezana sa drugim srodnim konceptima (Miodrag Jovanović, Human Rights – Universality and Context-Sensitive Implementation u Bojan Spaić and Kennet Einar Himma (eds.), Fundamental Rights – Justification and Implementation (The Hague, Eleven Publishers International) str 2). Neki od učesnika u diskusiji o ljudskim pravima pokušavaju da dokažu da je „univerzalnost“ nepotreban koncept, koji može biti zamenjen preciznijim konceptima, kao što je „metafizički status“ ljudskih prava, „inkluzivnost“ različitih definicija ljudskih prava i „uniformnost“ prava, „opštost“ pretnji, na koje ljudska prava daju odgovor, „varijabilnost“ njihovog prepoznavanja i primene i „saglasnost“ o određenom konceptu ljudskih prava (Ibidem, fusnota 1). a kao što to kaže Džozef Raz (Joseph Raz), smatra se da su ljudska prava kombinacija izuzetne važnosti i unverzalnosti (Ibid). Svako ljudsko biće ima izvesna prava kao urođena i neotuđiva, ona postoje i pre države, te ih pojedinac državi ne duguje i ona ih stoga mora poštovati (Bogoljub Milosavljević, Dragoljub Popović). Ljudska prava su zasnovana na vrednosti, koja se priznaje svakom čoveku, a ne na osobinama, uključujući tu i njihove zasluge, što podrazumeva i mogućnost da čovek bude kažnjem privremenim gubljenjem ili ograničavanjem nekih ljudskih prava, što je posledica njegovog izbora, a ne zbog toga što je on biće manje vrednosti od drugih (Vojin Dimitrijević i dr, str.27), zbog čega su neutemeljene sve teorije, koje priznaju ljudska prava samo jednom delu čovečanstva, kao što su jedan pol, viša rasa, superiorna nacija i druge karakteristike (Ibid). U ustavnopravnom smislu, ljudska prava su prava, koja pojedincu jemči ustav, ona formiraju prostor slobode pojedinca, zaštićen od državne akcije. Njima se tako ograničava moć državne vlasti, odnosno određuju granice vršenja te vlasti i definišu odnosi između pojedinca i vlasti (Bogoljub Milosavljević, Dragoljub Popović, str.14). Njima se tako ograničava moć državne vlasti, odnosno ona određuju granice vršenja te vlasti i definišu odnose između pojedinca i vlasti, čime se sfera državne vlasti odvaja od sfere ljudske slobode, što ne znači da država ne može nikada da interveniše u prava pojedinca, već da ona to može činiti izuzetno, samo onda kada joj to dopušta ustav i međunarodne konvencije, pre svega Evropska konvencija o ljudskim pravima, (Ibid). Kada ne bi bilo tako, država bi mogla potpuno obespraviti pojedinca. Ljudska prava su brana državnoj samovolji, odnosno pretpostavka i temelj slobode pojedinca, njihovo jemčenje je, po Karlu Fridrihu, srž ustavnog poretka, sam razlog njegovog postojanja (Ibid). Čak i ako obespravljivanje pojedinca od strane države ne dovede do nesnosnog života, bede i patnje, njegova autonomija i dostojanstvo su time poreknuti, jer ostaje samo podanik. Od strare Grčke do robovlasničkog Juga bilo je robovlasnika, koji su svoje robove tretirali humano i pravično, ali su oni i dalje ostajali „životinje koje govore“, koje se ni na koji način nisu mogle odupreti samovolji i promenama raspoloženja svojih vlasnika, niti se usprotiviti prelasku u svojinu manje čovečnog gospodara (Vojin Dimitrijević i dr, str.26). Stoga su ljudska prava moralnog, a ne pozitivnopravnog karaktera.